У 2019. години, светска привидна потрошња сировог челика износила је 1,89 милијарди тона, од чега је привидна потрошња сировог челика у Кини износила 950 милиона тона, што чини 50% укупне светске потрошње. У 2019. години, потрошња сировог челика у Кини достигла је рекордно висок ниво, а привидна потрошња сировог челика по глави становника достигла је 659 кг. На основу искуства развоја развијених земаља у Европи и Сједињеним Државама, када привидна потрошња сировог челика по глави становника достигне 500 кг, ниво потрошње ће опадати. Стога се може предвидети да је ниво потрошње челика у Кини достигао врхунац, да ће ући у стабилан период и да ће коначно потражња опадати. У 2020. години, глобална привидна потрошња и производња сировог челика износиле су 1,89 милијарди тона, односно 1,88 милијарди тона. Сирови челик произведен од гвоздене руде као главне сировине износио је око 1,31 милијарди тона, уз потрошњу око 2,33 милијарде тона гвоздене руде, што је нешто мање од производње од 2,4 милијарде тона гвоздене руде исте године.
Анализом производње сировог челика и потрошње готовог челика, може се одразити тржишна потражња за гвозденом рудом. Да би се читаоцима помогло да боље разумеју однос између ова три аспекта, овај рад даје кратку анализу из три аспекта: светске производње сировог челика, видљиве потрошње и глобалног механизма одређивања цена гвоздене руде.
Светска производња сировог челика
У 2020. години, глобална производња сировог челика износила је 1,88 милијарди тона. Производња сировог челика у Кини, Индији, Јапану, Сједињеним Државама, Русији и Јужној Кореји чинила је 56,7%, 5,3%, 4,4%, 3,9%, 3,8% и 3,6% укупне светске производње, респективно, а укупна производња сировог челика шест земаља чинила је 77,5% укупне светске производње. У 2020. години, глобална производња сировог челика повећана је за 30,8% у односу на претходну годину.
Кинеска производња сировог челика у 2020. години износи 1,065 милијарди тона. Након што је први пут прешла 100 милиона тона 1996. године, производња сировог челика у Кини достигла је 490 милиона тона у 2007. години, што је више него учетворостручење за 12 година, са просечном годишњом стопом раста од 14,2%. Од 2001. до 2007. године, годишња стопа раста достигла је 21,1%, а 2004. годину достигла је 27,2%. Након 2007. године, под утицајем финансијске кризе, ограничења производње и других фактора, стопа раста производње сировог челика у Кини успорила се, па је чак показала и негативан раст у 2015. години. Стога се може видети да је фаза брзог развоја кинеске индустрије гвожђа и челика прошла, будући раст производње је ограничен и на крају ће доћи до негативног раста.
Од 2010. до 2020. године, стопа раста производње сировог челика у Индији била је друга, одмах после Кине, са просечном годишњом стопом раста од 3,8%; производња сировог челика је први пут премашила 100 милиона тона 2017. године, поставши пета земља са производњом сировог челика од преко 100 милиона тона у историји, а 2018. године је претекла Јапан, заузевши друго место у свету.
Сједињене Америчке Државе су прва земља са годишњом производњом од 100 милиона тона сировог челика (више од 100 милиона тона сировог челика је први пут постигнуто 1953. године), достигавши максималну производњу од 137 милиона тона 1973. године, заузимајући прво место у свету по производњи сировог челика од 1950. до 1972. године. Међутим, од 1982. године производња сировог челика у Сједињеним Државама је смањена, а производња сировог челика у 2020. години износи само 72,7 милиона тона.
Светска очигледна потрошња сировог челика
У 2019. години, глобална очигледна потрошња сировог челика износила је 1,89 милијарди тона. Очигледна потрошња сировог челика у Кини, Индији, Сједињеним Државама, Јапану, Јужној Кореји и Русији чинила је 50%, 5,8%, 5,7%, 3,7%, 2,9% и 2,5% укупне глобалне потрошње, респективно. У 2019. години, глобална очигледна потрошња сировог челика повећана је за 52,7% у односу на 2009. годину, са просечном годишњом стопом раста од 4,3%.
Привидна потрошња сировог челика у Кини у 2019. години је близу милијарде тона. Након што је први пут прешла 100 милиона тона 1993. године, привидна потрошња сировог челика у Кини је достигла више од 200 милиона тона 2002. године, а затим је ушла у период брзог раста, достигавши 570 милиона тона 2009. године, што је повећање од 179,2% у односу на 2002. годину и просечна годишња стопа раста од 15,8%. Након 2009. године, због финансијске кризе и економског прилагођавања, раст потражње је успорен. Привидна потрошња сировог челика у Кини је показала негативан раст 2014. и 2015. године, а вратила се на позитиван раст 2016. године, али је раст успорен последњих година.
Привидна потрошња сировог челика у Индији у 2019. години износила је 108,86 милиона тона, што је више од Сједињених Држава и друго место у свету. У 2019. години, привидна потрошња сировог челика у Индији повећана је за 69,1% у односу на 2009. годину, са просечном годишњом стопом раста од 5,4%, што је прво место у свету у истом периоду.
Сједињене Америчке Државе су прва земља на свету чија је привидна потрошња сировог челика прешла 100 милиона тона и већ дуги низ година су на првом месту у свету. Погођена финансијском кризом из 2008. године, привидна потрошња сировог челика у Сједињеним Државама значајно је смањена 2009. године, скоро 1/3 мање него 2008. године, само 69,4 милиона тона. Од 1993. године, привидна потрошња сировог челика у Сједињеним Државама је била мања од 100 милиона тона само у 2009. и 2010. години.
Светска видљива потрошња сировог челика по глави становника
У 2019. години, светска привидна потрошња сировог челика по глави становника износила је 245 кг. Највећу привидну потрошњу сировог челика по глави становника имала је Јужна Кореја (1082 кг/особи). Остале велике земље потрошачи сировог челика са већом привидном потрошњом по глави становника биле су Кина (659 кг/особи), Јапан (550 кг/особи), Немачка (443 кг/особи), Турска (332 кг/особи), Русија (322 кг/особи) и Сједињене Америчке Државе (265 кг/особи).
Индустријализација је процес у којем људска бића трансформишу природне ресурсе у друштвено богатство. Када се друштвено богатство акумулира до одређеног нивоа и индустријализација уђе у зрели период, доћи ће до значајних промена у економској структури, потрошња сировог челика и важних минералних ресурса почеће да опада, а успораваће се и брзина потрошње енергије. На пример, очигледна потрошња сировог челика по глави становника у Сједињеним Државама остала је на високом нивоу 1970-их, достигавши максимум од 711 кг (1973). Од тада, очигледна потрошња сировог челика по глави становника у Сједињеним Државама почела је да опада, са великим падом од 1980-их до 1990-их. Пала је на дно (226 кг) 2009. године и полако се опоравила на 330 кг до 2019. године.
У 2020. години, укупно становништво Индије, Јужне Америке и Африке износиће 1,37 милијарди, 650 милиона и 1,29 милијарди респективно, што ће бити главно место раста потражње за челиком у будућности, али ће зависити од економског развоја различитих земаља у том тренутку.
Глобални механизам одређивања цена гвоздене руде
Глобални механизам одређивања цена гвоздене руде углавном укључује дугорочно удруживање цена и индексно одређивање цена. Дугорочно удруживање цена некада је био најважнији механизам одређивања цена гвоздене руде на свету. Његова суштина је да страна понуде и потражње гвоздене руде фиксира количину понуде или количину куповине путем дугорочних уговора. Рок је генерално 5-10 година, или чак 20-30 година, али цена није фиксна. Од 1980-их, референтна цена механизма дугорочног удруживања цена се променила са оригиналне FOB цене на популарну цену плус поморски превоз трошкова.
Навика одређивања цена дугорочног удруживања цена је да у свакој фискалној години, главни светски добављачи гвоздене руде преговарају са својим главним купцима како би одредили цену гвоздене руде за наредну фискалну годину. Када се цена утврди, обе стране морају да је спроведу у року од годину дана према договореној цени. Након што било која страна, потражња за гвозденом рудом и било која страна, добављач гвоздене руде, постигну договор, преговори ће бити закључени и међународна цена гвоздене руде ће бити коначна од тада. Овај начин преговарања је начин „праћења тренда“. Референтна цена је FOB. Повећање цене гвоздене руде истог квалитета широм света је исто, односно „FOB, исто повећање“.
Цена гвоздене руде у Јапану доминирала је међународним тржиштем гвоздене руде за 20 тона у периоду од 1980. до 2001. године. Након уласка у 21. век, кинеска индустрија гвожђа и челика је процветала и почела је да има важан утицај на обрасце понуде и потражње за глобалном гвозденом рудом. Производња гвоздене руде почела је да не може да задовољи брзо ширење глобалних капацитета производње гвожђа и челика, а међународне цене гвоздене руде почеле су нагло да расту, постављајући темеље за „пад“ механизма дугорочних уговорних цена.
Године 2008, BHP, Vale и Rio Tinto су почели да траже методе одређивања цена које одговарају њиховим интересима. Након што је Vale преговарао о почетној цени, Rio Tinto се сам борио за веће повећање, а модел „почетног праћења“ је први пут прекинут. Године 2009, након што су челичане у Јапану и Јужној Кореји потврдиле „почетну цену“ са три главна рудара, Кина није прихватила пад од 33%, већ је постигла договор са FMG о нешто нижој цени. Од тада је званично завршен модел „праћења тренда“ и почео је да важи механизам индексног одређивања цена.
Тренутно, индекси гвоздене руде који се објављују на међународном нивоу углавном укључују Platts iodex, TSI индекс, mbio индекс и кинески индекс цена гвоздене руде (ciopi). Од 2010. године, Platts индекс су изабрали BHP, Vale, FMG и Rio Tinto као основу за међународно одређивање цена гвоздене руде. Mbio индекс је објавио British Metal Herald у мају 2009. године, на основу цене гвоздене руде квалитета 62% у луци Ћингдао, Кина (CFR). TSI индекс је објавила британска компанија SBB у априлу 2006. године. Тренутно се користи само као основа за поравнање трансакција своп гвоздене руде на берзама у Сингапуру и Чикагу и нема утицаја на спот тржиште гвоздене руде. Кинески индекс цена гвоздене руде заједнички су објавили Кинеско удружење индустрије гвожђа и челика, Кинеска привредна комора за увоз и извоз хемикалија Minmetals и Кинеско удружење металуршких и рударских предузећа. Пуштен је у пробни рад у августу 2011. године. Кинески индекс цена гвоздене руде састоји се од два подиндекса: индекса цена домаће гвоздене руде и индекса цена увозне гвоздене руде, оба заснована на цени у априлу 1994. године (100 поена).
У 2011. години, цена увезене гвоздене руде у Кини премашила је 190 америчких долара по сувој тони, што је рекордно висок ниво, а просечна годишња цена те године била је 162,3 америчка долара по сувој тони. Након тога, цена увезене гвоздене руде у Кини почела је да опада из године у годину, достигавши најнижу вредност 2016. године, са просечном годишњом ценом од 51,4 америчка долара по сувој тони. Након 2016. године, цена увезене гвоздене руде из Кине се полако опоравила. До 2021. године, просечна цена за 3 године, просечна цена за 5 година и просечна цена за 10 година износиле су 109,1 амерички УСД по сувој тони, 93,2 америчка УСД по сувој тони и 94,6 америчких УСД по сувој тони, респективно.